Not known Factual Statements About YOGA

Not known Factual Statements About YOGA

Blog Article

Do 1929. godine, obaveštenja o sirijsko-kanaanskoj religiji pružali su Stari zavet, feničanski natpisi i neki grčki autori (pre svega Filon iz Biblosa, I i II vek n. e., ali isto tako i Lukijan iz Samosate, II vek, i Non iz Panopola, V vek). Ali Stari zavet odražava polemiku protiv paganizma, a ostali izvori su ili suviše fragmentarni, ili su iz kasnijeg vremena. Posle 1929. godine, nakon iskopavanja Ras Šamre, bivšeg Ugarita, grada luke na severnoj obali Sirije, izišao je na videlo veliki broj mitoloških tekstova. Reč je o tekstovima koji su redigovani u XIV — XII veku, ali sadrže starija mitsko-religiozna shvatanja. Do sada dešifrovani i prevedeni dokumenti ne pružaju obuhvatan pogled na ugaritsku religiju i mitologiju. Pripovedanje prekidaju neugodne praznine; pošto su počeci i krajevi stubaca slomljeni, mišljenja su podeljena čak i o redosledu mitoloških epizoda. No uprkos tome što nam je poznata samo u fragmentima, ugaritska književnost je neprocenjiva. Pri tom treba voditi računa o činjenici da religija Ugarita nikada nije bila i religija celog Kanaana. Zanimanje za ugaritske dokumente pre svega je vezano za činjenicu da oni prikazuju faze prelaska jedne religiozne ideologije u drugu. El je poglavar panteona. Njegovo ime na semitskom znači »bathroom«, ali je on kod zapadnih Semita bog koji ima svoju ličnost. Nazivaju ga »Moćni«, »Bik«, »Otac bogova i ljudi«,2-' »Kralj«, »Otac godina«. On je »sveti«, »milosrdan«, »veoma mudar«.

Boginja-Majki, ali, ne gubeći pri tom svoja najstarija i najosobenija obeležja: da istovremeno bude gospodarica i divljih životinja, i lovaca, i devojaka. Počev od Homera, njen lik počinje da se jasnije ocrtava: Artemida vlada sakralnošću divljeg života, koji poznaje plodnost i materinstvo, ali ne i ljubav i brak.

čajan grad bio je glavno boravište nekog božanstva, okruženog, naravno, drugim božanskim likovima. Kao i svuda na antičkom Bliskom istoku, božanstva su »stanovala« u hramovima; zadatak sveštenika i njihovih akolita bio je da ih peru, odevaju, hrane i razonode igrom i muzikom. S vremena na vreme, bogovi su napuštali svoje hramove i putovali; tim odsustvovanjem je ponekad objašnjavan neuspeh nekih molitvi. Panteon je bio zamišljen kao velika porodica, na čijem su čelu bili lavatory oluje i Velika boginja, prvi par zaštitnika hititske zemlje. lavatory oluje je naročito bio poznat pod svojim huritskim imenom Tešup koje ćemo i mi najviše upotrebljavati. Njegova supruga se na huritskom zvala Hepat. Kontinuitet njihovih svetih životinja — bika, i lava (ili pantera) za Hepat — potvrđen je još iz preistorije (up. § thirteen). Najslavnija Velika boginja bila je poznata pod imenom »solarne« boginje Arine (Vurusema na hati jeziku). U stvari, ona je bila epifanije iste Boginje-Majke, two pošto je slavljena kao »kraljica zavičaja, kraljica Zemlje i Neba, zaštitnica kraljeva i kraljica zemlje Hati«, itd. »Solarizacija« verovatno predstavlja čin odavanja pošte do koga je došlo kada je boginja Arina postala zaštitnica hititskog kraljevstva. Vavilonski ideogram »Ištar« je bio korišćen za označavanje brojnih mesnih boginja, čija anadolska imena nisu poznata. Njeno huritsko ime je bilo Šanska. Ali treba voditi računa o činjenici da je vavilonska Ištar, boginja ljubavi i rata, bila poznata u Anadoliji; prema tome, u nekim slučajevima tu je reč o anadolsko-vavilonskom sinkretizmu.

The heritage and philosophy of yoga is interesting. It’s incredible how a thing that started so long ago remains suitable today.

boli, kao elementi nekog pisma ili kao magični simboli. Još ubedljivije izgleda upoređivanje sa australijskim tjurungama. Znamo da ovi obredni predmeti, najčešće od kamena i ukrašeni različitim geometrijskim crtežima, predstavljaju mistično telo predaka. Tjurunge se sakrivaju u pećinama ili zakopavaju na određenim svetim mestima, a mladićima se mogu predati tek posle inicijacije. Kod urođenika Aranda, otac se sinu obraća ovim recima: »Evo tvog sopstvenog tela iz kojeg si izišao ponovnim rođenjem«, ili »To je tvoje sopstveno telo. To je predak koji si bio ti, dok si, tokom svog prethodnog postojanja, lutao. Zatim si sišao u svetu pećinu da se tu odmoriš«.six Cak i ako je oslikani oblutak iz Madazila imao istovetnu funkciju kao i tjurunge, što je sasvim verovatno, nemoguće je doznati da li su i njegovi autori imali slične predstave kao Australijanci. Ne možemo međutim sumnjati u religiozno značenje azilijenskih oblutaka. U pećini Birsek u Svajcarskoj, nađena su 133 oslikana oblutka, i skoro svi su slomljeni. Izgleda prihvatljivo da su ih slomili neprijatelji ili kasniji stanovnici pećine. U oba slučaja, težilo se poništavanju magijsko-religiozne moći koju su predstavljali ovi predmeti. Verovatno je da su pećine i ostala mesta španskog Levanta, ukrašeni zidnim slikarstvom, predstavljali sveta mesta. Značenje sunaca i ostalih geometrijskih znakova prikazivanih uz antropomorfne slike ostaje i dalje zagonetno.7 Nemamo nikakvog načina da bliže odredimo poreklo i razvoj verovanja naših predaka LI preistoriji.

postavlja da su potekli svi saplemenici: dzuli štite porodice i sve stanovnike, a po povratku iz velikog lova, prinose im se na žrtvu brašno i salo. Još je značajnije otkriće do kojeg je došao Gerasimov u Malti (Mal'ta), u Sibiru. Reč je o »selu« čije su četvorougaone kuće bile podeljene na dve polovine, od kojih je desna pripadala muškarcima (nađeni su samo predmeti koje koriste muškarci), a leva ženama; ženske statuete potiču isključivo iz tog delà kuće. Homologni predmeti u muškom delu kuće predstavljaju ptice, ali su neki bili protumačeni kao falusi. 30 Nemoguće je jasno odrediti religijsku funkciju ovih figurina. Možemo pretpostaviti da one particular na neki način predstavljaju žensko božanstvo, pa prema tome i magijsko-religiozne moći boginje. »Tajna« koju predstavlja posebnost ženskog življenja igrala je značajnu ulogu u mnogim religijama, kako primitivnim tako i u istorijskim. Zasluga je Leroa-Gurana što je osvetlio središnju funkciju muško-ženskog polariteta u skupu paleolitske umetnosti, tj. na slikama i zidnim reljefima, statuetama ili kamenim pločama. On je pored toga uspeo da dokaže i jedinstvo tog simboličkog jezika, od franko-kantabrijske oblasti pa sve do Sibira. Koristeći topografsku analizu i statistiku, Leroa-Guran je došao do zaključka da su determine i znaci međusobno zamenjivi; na primer, slika bizona ima istu vrednost — »žensku« — kao »ogrebotine« ili drugi geometrijski znaci.

Pošto ove skupine kostiju izgledaju kao da su namerno tako ostavljene, naučnici su se usmerili na to da razreše njihovo značenje. Al. gasoline (Gahs) ih je uporedio sa prinošenjem na žrtvu prvog ulova (Primitialopfer) koji se kod nekih arktičkih naroda prinosio Vrhovnom biću. Žrtva se sastojala upravo u tome da se na postoljima izlože lobanja i duge kosti ubijene životinje; božanstvu su prinošeni na žrtvu mozak i koštana srž životinje, odnosno oni delovi koje su lovci najviše cenili. Ovo tumačenje su, pored ostalih, prihvatili i Vilhelm Šmit i V. Kopers (W. Koppers); za ove etnologe to je bio dokaz da su lovci na pećinske medvede iz poslednjeg međuledenog doba verovali u Vrhovno biće, ili u Gospodara životinja. Drugi autori su nalazišta lobanja poredili sa kultom medveda, onakvim kakav se upražnjava, ili se upražnjavao sve do XIX veka na severnoj hemisferi; kult uključuje čuvanje lobanje i dugih kostiju ubijene životinje, kako bi je Gospodar životinja mogao oživeti sledeće godine. Karl Mojli (Meuli) je u tome video clip samo jedem posebni oblik »sahranjivanja životinja«, što je smatrao za najstariji obred lova. Za švajcarskog naučnika, taj je obred jasno pokazivao neposredan odnos između lovca i divljači; lovac je ukopavao ostatke životinje kako bi omogućio njenu reinkarnaciju. Nije se podrazumevalo nikakvo božansko biće. Sva ova tumačenja dovela je u pitanje kritika bazelskog istraživača file.

Ali razmišljajući o obrednom procesu »uzroka i posledice«, neizbežno je bilo dolaženje do otkrića kako svako delanje, zbog proste činjenice da se njime postiže neki rezultat, biva integrisano u beskonačni niz uzroka i posledica. A kada je i u karmanu jednom priznat zakon sveopšte uzročnosti, time je bila uništena izvesnost zasnovana na spasonosnim posledicama žrtvovanja. publish-egzistencija »duše« na Nebu je, naime ; bila ishod obredne delatnosti prinosioca žrtve; ali, gde se »realizuju« rezultati svih njegovih drugih dela, izvršenih tokom čitavog njegovog života? Trebalo bi, dakle, da blažena postegzistencija, nadoknada za ispravnu obrednu delatnost, ima nekakav kraj. Ali, šta se onda događa sa dezinkarniranom »dušom« lišenom telesnosti (iatmanom)? Ona ni u kom slučaju ne bi mogla konačno da iščezne. Uvek bi joj preostajao beskonačan broj dela počinjenih tokom života, u kojima je sadržano onoliko »uzroka« koliko bi trebalo da bude »posledica«; drugim recima, a single bi trebalo da se »realizuju« u novoj egzistenciji, ovde, na zemlji, ili u nekom drugom svetu. Zaključak se nametao sam od sebe: pošto bi Professionalšla kroz jednu blaženu ili nesrećnu postegzistenciju u vanzemaljskom svetu, duša bi morala da se reinkarnira. Jednom otkriven, taj je zakon transmigracije, samsara, zavladao kako »ortodoksnom«, tako i heterodoksnom (budizam i đainizam) indijskom religioznom i filozofskom mišlju.

Istraživači se slažu da pećine treba smatrati za neku vrstu here svetilišta jer se crteži nalaze prilično daleko od ulaza. Uostalom, mnoge su pećine bile nastanjene, a teškoće pristupa naglašavale su njihov božanski karakter. Da bi se došlo do ukrašenih zidova treba proći na stotine metara, kao u slučaju pećine iz Nijoa (Niaux) ili pećine Tri brata. Pećina iz Kabrereta (Cabrerets) predstavlja pravi lavirint, i za njen obilazak je potrebno nekoliko sati. U Laskou, da bi se prišlo donjoj galeriji — gde se nalazi jedno od remek-dela paleolitske umetnosti — treba sići Iestvicama od užadi kroz jedan bunar dubok 6,thirty metara. Svrha ovih slikanih ili urezivanih delà van svake je sumnje. Da bi ih protumačili, većina istraživača pozivala se na etnološke paralele. Izvesna poređenja nisu bila uverljiva, pogotovo kada se težilo »upotpunjavanju« paleolitskog dokumenta kako bi on što više odgovarao etnografskoj analogiji. Ali takva neoprezna objašnjenja samo umanjuju ugled svojih autora, a ne dovode u pitanje metodu koju oni veruju da su koristili. Medvedi, lavovi i druge divlje životinje zasute strelama, ili modeli od gline koji su pronađeni u pećini iz Montespana a predstavljaju lavove i jednog medveda probušene okruglim i dubokim rupama, tumačeni su kao dokaz »magije za lovce«.23 Pretpostavka je prihvatljiva, ali bi se neka od tih delà mogla tumačiti i kao reaktualizacija nekog prvobitnog lova. Podjednako je verovatno da su obredi praznovani u najudaljenijim delovima »svetilišta«, možda pre kakvog pohoda u lov ili povodom onoga što bi se moglo nazvati »inicijacija« mladića.

Iskustvo kosmičkog vremena, pogotovu ako se imaju u vidu ratarski radovi, dovodi na kraju do prihvatanja ideje o kružnom vremenu i o kosmičkom ciklusu. Pošto su svet i ljudsko postojanje vrednovani terminima iz biljnog života, kosmički ciklus shvaćen je kao beskrajno ponavljanje istog ritma: rođenja, smrti, ponovnog rađanja. U postvedskoj Indiji, ovo shvatanje razvijaće se unutar dve međusobno usaglašene doktrine: jedna je o ciklusima (yuga) koji se beskonačno ponavljaju, a druga o seobi duša. Pored toga, u mnogim religioznim sistemima Bliskog istoka ponovo će se javiti arhaične predstave o periodičnom obnavljanju Sveta, iznova protumačene i prihvaćene. Kosmologije, eshatologije i mesijanstva koji će tokom dva milenijuma preovladavati na Orijentu i u mediteranskom svetu, imaju svoje korene u shvatanjima neolitskih ljudi. Podjednako su značajna bila religiozna vrednovanja prostora, što se, pre svega, odnosi na prebivališta i sela. Življenjem nu stalnom boravištu drugačije se organizuje »svet« nego što se to čini u nomadskom životu. Za ratara, »pravi svet«, prostor u kom on živi, jesu kuća i obrađena polja. »Središte sveta« je mesto posvećeno obredima i molitvama i tu se stupa u dodir s nadljudskim bićima. Ne znamo koja su religiozna značenja neolitski ljudi Bliskog istoka pripisivali svojim kućama i selima. Znamo jedino da su, od izvesnog trenutka, počeli da grade oltare i svetilišta.

§ 12). Korišćenje oruđa osvetljava još jednu, isto toliko presudnu razliku u odnosu na način egzistencije primata. Praljudi ne samo da se služe oruđima, već su sposobni i da ih izrađuju. Tačno je da izvesni majmuni koriste predmete kao da su »alatke«, a poznati su čak i slučajevi kada ih oni oblikuju. Ali, praljudi su povrh toga izgrađivali i »oruđa za izradu oruđa«, Š ta više, njihovo korišćenje oruđa mnogo je složenije; oni ih čuvaju uza se, unapred spremni da se njima posluže. Ukratko, primena tih oruđa nije ograničena određenom situacijom ili izvesnim specifičnim trenutkom, kao što je to slučaj sa majmunima. Podjednako je važno navesti i to da ta oruđa ne predstavljaju produžetak telesnih organa. Najstarije kamenje za ko^e znamo bilo je izrađeno imajući u vidu neku funkciju koja nije bila predviđena strukturom ljudskog tela, recimo, sečenje (što je čin koji se raz1 Iskustvo orijentisanog prostora još ie blisko čoveku modernih vremena mada on više nije svestan njegove »egzistencijalne« vrednosti.

five Konj koji predstavlja kraljevsku snagu (kšatra) pored ostalog je poistovećen sa Jamom, Aditjom (Suncem) i Somom (odnosno, s bogovima vladarima), i na neki način predstavlja zamenu za kralja Treba voditi računa o takvim postupcima izjednačavanja i zamene kada analiziramo jedan paralelni scénario, purušamedhu; u stvari, »žrtvovanje muškarca« je vrlo blisko ašvamedhi. Pored životinja, žrtvovan je i jedan brahman ili jedan kšatrja, kupljen po ceni od one.000 krava i one hundred konja. Njega su takođe ostavljali slobodnog godinu dana, a pošto bi bio ubijen, kraljica bi takođe legala pored njegovog tela. Smatralo se da se purušamedhom dobija sve što se nije moglo postići ašvamedhom. Pitali smo se da li je neka takva žrtva bila ikad upražnjavana. Purušamedha se opisuje u nekoliko šrautasutri (šrautasutras) ali jedino Sankhajana i Vaitana propisuju ubijanje žrtve. Prema drugim liturgijskim spisima, muškarac se u poslednjem trenutku oslobađa i umesto njega se ubija neka životinja. Značajno je da se tokom purušamedhe izgovara čuvena kosmogonijska himna Purušasukta (Rigveda X, 90). Poistovećenje žrtve sa Purušom-Prađapatijem vodi do poistovećenja prinosioca žrtve s Prađapatijem. Moguće je pokazati kako u germanskoj tradiciji six 5

Ova indoevropska paralela ide u prilog pretpostavci da se purušamedha izvršavala slobodno. Ali u Indiji, gde su praksa i teorija žrtvovanja bile neprekidno reinterpretirane, ubijanje ljudskih žrtava je na kraju predstavljalo ilustraciju metafizike soteriološkog tipa.

Sėdėk tiesiai tiesiu stuburu; pečiai ir kaklas atpalaiduoti, ir akys užmerktos viso proceso metu. Bendras mitas apie meditaciiją, kad reikia sėdėti Padmasanoje (lotuso pozoje), norint medituoti.

Report this page